Stupite u kontakt sa nama
Razgovarajte sa nekim već danas, spremni smo da odgovorimo na sva vaša pitanja. Zakažite termin ili zatražite savet.
24.02.2021. godine. Dan kao i svaki drugi. U četrdesetim sam godinama, nikada bolestan. Iznenada mučnina, izuzetno jaki bolovi u stomaku i povraćanje. Ne mogu da govorim, ne mogu da stojim. Prijem u bolnicu Bežanijska kosa, pad temperature, pad pritiska. Sve u sat vremena.
Dijagnoza- akutna upala pankreasa, tako je počelo. Ne zvuči baš tako opasno. Pomislite upala kao i svaka druga upala, antibiotici će popraviti stvar, ali nije baš tako. Počinje bitka sa svojim pankreasom koji je mnogo nezgodan protivnik. Nekroza pankreasa, sepsa, pleuralni izlivi, neophodna je sedacija i mehanička ventilacija. U prvih par dana je mojoj porodici saopšteno da su šanse za moje preživljavanje jako male.
Nakon nekoliko dana zbog COVID-19 se zatvara bolnica Bežanijska kosa i mene, srećom, prebacuju na Prvu hirušku kliniku, kod dr.Vladimira Dugalića. Sam transport je u takvom stanju izuzetno težak pa se stanje još dodatno pogoršalo i bubrezi su prestali sa radom. Nakon započete terapije, stabilizovali su me i skinuli sa respiratora.
U svesnim trenucima polako upoznajem doktora Dugalića i njegovu ekipu. On je uvek u 6 ujutru u bolnici, obilazi pacijente, bdi, motri, odgovara na pitanja, ne ostavlja mesto za sumnju, sigurni ste uz njega i uliva ogromno poverenje.
Operacija je zbog pogoršanja stanja morala biti obavljena 03.04.2021. godine, 38. dana od ulaska u bolnicu. Trajala je 5 sati i prema rečima dr Dugalića: ”Bila je jako teška, ali ja sam zadovoljan”.
Oporavak je tekao polako.Trebalo je izdržati tačno 100 dana u bolnici, ali sam za to vreme imao priliku da upoznam doktora Dugalića i njegovu ekipu. Impresioniran sam njihovim znanjem, posvećenošću, hrabrošću, ljubavlju prema poslu, uigranošću cele ekipe koju moram da pomenem i da se ovim putem od srca zahvalim: dr. Aleksandar Bogdanović, dr Dragan Basarić, dr. Predrag Zdujić i dr Uroš Đinđić. Očigledno je da se izuzetno poštuju i da svi rade u istom cilju, da pacijentu pruže najbolje.
Posebno želim da istaknem i da se zahvalim za svakodnevni kontakt doktora Dugalića sa mojom porodicom. Objašnjavanje procedura, izveštavanje o trenutnom stanju, sve u svemu jedna izuzetna saradnja i požrtvovanost sa doktorove strane.
Od malih šansi za preživljavanje, preko teške operacije, do „ponovnog rođenja“ vodile su me sigurne ruke ovih doktora, velikih ljudi pre svega. Kada bi bilo više ovakvih ljudi, zemlja bi bila prelepo mesto za život.
Večno zahvalan,
Dušan Glišić sa porodicom
Srećom, bila sam pacijent profesora Vladimira Dugalića, koji je, za razliku od ostalih lekara, koji su mi vraćali papire i rekli da ne mogu da mi pomognu, prihvatio moj slučaj. Imala sam tumor na jetri veličine 25 cm i život mi je bio ugrožen. Operisana sam 2019. godine. Operacija je bila vrlo visoko rizična, trajala je oko 10 sati, ali nijednog trenutka, ni pre ni posle, nisam osetila strah. Imala sam veliko poverenje u doktora Vladimira. Na moju sreću, sve je prošlo u najboljem redu… Izlečena sam.
Zovem se Ljiljana Radman, živim u Šipovu u Republici Srpskoj sa dvoje maloljetne djece i mužem. Na početku 2021. godine, u KC Banjaluka, dijagnostikovan mi je maligni neuroendokrini tumor pankreasa sa metastazama na jetri. U Banjaluci sam primila četiri hemioterapije, koje mi nisu pomogle, nego je došlo do progresije tumora. Rečeno mi je da je nemoguća operacija i otpuštena sam kući u jako lošem stanju. U međuvremenu, od drugih pacijenata saznala sam za doktora Vladimira Dugalića. Moj muž odlazi sa svim nalazima na razgovor sa doktorom. On mu je rekao da me može operisati, ali i da je moje stanje veoma loše. U roku od sedam dana, otišli smo u Beograd u Klinički Centar na Prvu hiruršku kliniku, gdje sam operisana. Doktor Dugalić i cijeli tim njegovih hirurga izveli su jako tešku operaciju. Oni su za mene najbolji doktori na svijetu. Učinili su čudo i da nije bilo njih, ja sada ne bih bila živa. Već blizu dvije godine osjećam se sjajno i potpuno izliječeno, zahvaljujući svima njima, a posebno doktoru Vladimiru Dugaliću, koji mi je pružio drugu šansu za život. Cijeli tim osoblja je izuzetno stručan i prijatan. Moj muž Neđo i cijela porodica zahvalni smo im i želimo im puno uspjeha u daljem radu.
Zauvijek zahvalna Ljilja!
Tokom decembra 2018. godine, konstatovan mi je tumor na žučnoj kesi koji je delimično prekrio jetru i duodenum. Odmah nakon toga, primljen sam na VMA i 27. 12. 2018. godine, uzet mi je isečak, te sam otpušten bez operacije, uz napomenu hirurga sa VMA da je moje stanje vrlo loše. Na svoj zahtev, napustio sam VMA 31. 12. 2018. godine i, na moju sreću, zakucao na vrata vrsnog onkologa dr Manojlovića. On je otpočeo moje lečenje hemioterapijama, u dva maha, nakon čega sam imao 25 zračenja, uz dodatnih pet blažih hemioterapija.
Nakon dva meseca, obavio sam magnetnu rezonancu žučnih puteva i abdomena, kada je konstatovano da kancera više nema, ali da je sve spaljeno, rasuto kamenje, da postoji deformitet žučnog puta i da sam dobio čir na želucu. Iz svih ovih razloga, predložena mi je operacija. Konzilijum VMA, kojem su predočeni svi nalazi, odbija da izvrši operaciju, verovatno zbog mojih godina (u tom trenutku, 82 godine), pri čemu me nijedan član konzilijuma nije video uživo.
Onkolog Manojlović ponovo priskače u pomoć i upoznaje me sa profesorom Dugalićem, koji me u periodu od samo dva sata, nakon pregleda dokumentacije, smešta na odeljenje Prve hirurške klinike, gde počinje sa svim potrebnim ispitivanjima i ojačavanjem organizma raznim lekovima, uz stalnu kontrolu mog stanja od strane profesora Dugalića lično. Ovakav odnos daje mi puno poverenje u profesora Dugalića i, miran i bezbrižan, odlazim u operacionu salu, gde on izvodi operaciju koja je trajala nešto duže od osam časova.
Neposredno posle operacije, ostajem da spavam i, verovatno zbog narkoze i godina, budim se konfuzan. U svitanje, u šest časova ujutru, pored kreveta zatičem profesora Dugalića. Nakon dva sata, profesor Dugalić ponovo dolazi u vizitu za sve ostale pacijente, pa i mene. U tom trenutku sam mislio da je uobičajeno da se nakon tako teške i dugotrajne operacije vanredno obilazi pacijent. Profesora Dugalića krasi strpljenje i zainteresovanost za svakog svog pacijenta. Gotovo svakog narednog dana, u šest časova ujutro, bio je pored mene, brižan i ozbiljan, raspitivao se kako se osećam i savetovao me. Ono što je najvažnije — operacija je uspela! Rodbina i prijatelji govorili su mi da sam imao mnogo sreće da dospem u dobre ruke, a u mojim očima to su zlatne ruke koje su mi spasile život.
Ulazim u 86-u godinu života i pun životnog iskustva i dalje se pitam da li ima još ljudi kao što je moj profesor Dugalić — sjajan, veličanstven, smiren, skroman, majstor svoje profesije, neustrašiv a prema pacijentima blag i nadasve plemenit čovek. Imao sam i sreću da me je moj divni profesor onkolog Manojlović doveo u kontakt sa izuzetnim, nedostižnim i nadasve hrabrim profesorom Dugalićem, koji je uspešno obavio operaciju koju su svi drugi odbijali i omogućio mi da se i dalje radujem životu!
Ne zahvalnost, nego prezahvalnost dok živim,
